EKOLOGIJA SPAŠAVA SVET
OVAJ BLOG SADRŽI ZNANJA O MNOGIM BILJKAMA I SAMOJ EKOLOGIJI
Лепљива ружа (лат. Rosa glutinosa) је листопадни жбун из породице ружа (Rosaceae).
Висине је од 20 - 100 cm са густо збијеним разгранатим гранама које су покривене трновима. Трнови су двојаки: једни су дужи, јачи и ређи, а други су тањи, краћи и веома бројни. Листови су непарно перасто сложени од 5, 7 или 9 листића покривених жлездастим длакама и лепљиви. Збирни плод, шипак, је обрастао крутим жлездастим длакама, лепљив испуњен бројним орашицама. Цветови су појединачни или груписани по неколико заједно, крупни, розе боје и такође лепљиви. Цветови су без нектара, а богати су етарским уљем од кога потиче мирис.
Ружа (лат. Rosa) је род дрвенастих биљака из фамилије Rosaceae. Узгаја се због лепих мирисних цветова и до данас постоје многи хибриди и култивари ружа који се међусобно разликују по боји и изгледу цвета, мирису и постојању трнова. Постоји велики број дивљих ружа, чији се плод (шипак, шипурак) богат витамином Ц користи у исхрани и за припрему чајева. Од око 100 врста рода Rosa у Србији расте двадесетак.
Ружа се поред своје лепоте и мириса као украсно цвеће користи у: козметици, медицини и кулинарству. RUŽA U KOZMETICI:Ружа се у козметици користи најчешће као етерично уље или се мирис (екстракт) додаје у парфеме, шампоне или разне креме. RUŽE U KULINARSTVU:
У кулинарству ружа често служи као зачин али се у неким крајевима (Бугарска) прави слатко или џем од руже а као посластица најпознатији је ратлук са укусом руже. RUŽA U MEDICINI:Ружа (нарочито дивља ружа шипак) се раније (и данас) користила за чајеве против разних тегоба а данас се састојци руже и шипка користе за справљање леkova.
Код лале је стабло представљено луковицом осредње величине, дугуљаста или крушкаста, при дну округласта, при врху зашиљена, одевена изнутра задебљаном, споља глатком, танком и сувом љуском. Цветна дршка је чврста, обла, 15 до 75 cm висока, што зависи од сорте и врсте, окружена глатким седећим дугуљастим сивкасто-зеленим листовима. Свака цветна дршка носи по један усправан, звонаст крупан цвет, који може бити једноставан или дупли. Цветови су разних боја или нијанси: бели, црвени, ружичасти, жути, кармин или тамноцрвени, пурпурни, црни, љубичасти, или су по две од горе наведених боја међусобно у разним шарама и пругама комбиноване, нпр.: црвена са белом ивицом, или бела са зеленом ивицом или црвена са жутом ивицом.
С обзиром на цветање, сорте лала деле се у четири групе:
- рано цветајуће,
- средње рано цветајуће,
- касно цветајуће и
- ботаничке. UZGOJ LALA U STANU:
За присилно цветање (форсирање) најбоље одговарају посебно припремљене, тзв. препариране луковице рано цветајућих сорти, увезене из Холандије. Треба их набавити што раније, тако да се у октобру могу припремити за садњу. Луковице се саде по три комада у саксију (чији је горњи отвор у пречнику 12 цм), а у декоративне чинијице по 5 до 6 комада, што зависи од величине чинијице напуњеном плодном саксијском земљом.
При садњи избоји на луковицама треба да дођу до висине ивице саксије или чинијице. Овако засађене луковице треба држати на тамном, умерено хладном и довољно влажном месту, најбоље у подруму, и покрити их 10 cm високим песком. Треба водити рачуна да овај песак све време мало влажан.
До јануара развиће се на луковицама толико коренчића да ће они продрети и кроз рупицу на дну саксије, а и горњи део биљке клица достићи ће висину од око 10 цм. Ако се пипањем у њој осети цветни пупољак, саксије или чинијице треба извадити из песка и ставити у незагрејану собу међу затворене прозоре. Земљу у саксији или чинијици треба добро залити, а горњи део биљке покрити празном саксијом или туљком од хартије. Кад се под саксијом или туљком клица са цветом добро развије, лале треба изложити потпуном светлу и преместити у топлу собу, где ће се ускоро развити цветови.
Божур (Paeonia) је род вишегодишњих биљака из истоимене фамилије (Paeoniaceae). Разне врсте божура расту дивље и гаје се као наше омиљено народно цвеће. Некад у школској, а данас само у народној медицини употребљава се цвет, ређе кртола и семе (Paeoniae flos, tuber et semen), за лечење падавице, великог кашља, за умиривање узбуђеног нервног система, за лечење хемороида и др. Биљка је отровна и није довољно испитана ни хемијски ни клинички. У народу се још понегде употребљава божур као лек. Нису ретки случајеви тровања, јер нестручњаци не знају ни дозу ни начин употребе божура. У корену има танина, етарског уља, масти, шећера, неких алкалоида и других непознатих састојака. Хомеопатска медицина употребљава свеж корен.
У цвету има танина и пеонидина (једна гликозидна антоцијанска боја). Он се употребљавао некад против епилепсије, а данас још понегде против грчевитог кашља и као састојак чаја за димљење и кађење астматичара.
У семену има масног уља, шећера, танина, смоле и боје. И оно се некад употребљавало против епилепсије. Изазива повраћање. Код нас га употребљавају жене за уређивање менструације, и тако најлакше долази до тровања.
Не препоручује се употреба божура за лечење.
Народна имена за Paeonia officinalis: арапче, божурак, божурић, брозгва, деветак, духовска ружа, женски божур, краљев цвијет, курјак, мачур, прстеник, тројачке роже, тројашка рожица, туркарица.
За Р. corallina: божур, мосур, мушки божур, планински божур, трава од три рожчића, црљени божур.
За P. peregrina.: бажур, божур, брозгва, косовски божур.
Шипак (шипурак, дивља ружа, пасја ружа, дивљи шипак, пасја драча, плотна ружица, бела ружа, шепурика), лат. Rosa canina је биљка из породице ружа (Rosaceae).
Име рода (Rosa) овој биљци дали су још стари Римљани, а име врсте потиче од латинског caninus = пасји.
Корен је веома развијен и дубоко продире у земљиште.
Стабло Листопадни жбун висок 2-3 m са дугим, дебелим и разгранатим гранама које расту усправно. Гране су обрасле јаким трновима који су при основи широки и српасто се повијају према доле (ређе су прави). Кора на старим гранама је смеђа, а на младим мркозелена, често црвена. Гране носе спирално распоређене јајолике пупољке са бројним тамним љускама.
Листови су непарно перасто сложени, дуги до 9cm. Обично садрже 7 (или ређе 5 или 9) лиски које су сјајне и голе или на наличју ретко маљаве, дуге 1,5-2,5cm и 1,0-1,5cm широке. Нерватура је мрежаста. Лисна дршка је жлездаста, бодљикава и са залиском.
Цветови су са бледоружичастим или белим круничним и зеленим чашичним листићима и могу бити појединачни или груписани 3-5, пречника 2-8cm. Цветних листића има по 5, а цветна ложа је разрасла у облику пехара. Цвета од маја до јула.
Плодови су орашице (збирна орашица) дуге до 2cm. У себи садрже већи број угластих, длакавих орашчића. Плод је познатији под народним називом шипак (шипурак) па се и читава биљка тако зове. Сазрева у септембру и октобру.
Јавор (Acer) је род дрвећа из фамилије Sapindaceae (у појединим системима класификације, Aceraceae). Обухвата око 113 врста, препознатљивих је по својим унакрсним листовима, симетрично ослобођеним цветовима.
Плодник се састоји од два семена заметка. Јавори су познати по великој ширини као листолики украси и јесењим бојама. Врсте јавора уобичајно расту од осредњих до великих дрвећа са лепезастим листовима, као што се налази на канадској застави.
Обично посађене врсте су сикамура, црвени јавор, шећерни јавор и норвешки јавор које расту у Северној Америци и Европи. Азијске врсте се разликују по корену од својих западних рођака. Неки су мали као жбуње, неки су зимзелени, а неки имају скроз изобличене листове. Као допуна њиховом значају као украсу, јавори су извор дрвене грађе, нарочито сикамура, и од шећера и сирупа нарочито шећерни јавор. Јавори су важан извор полена и нектара за пчеле током раног пролећа.
| царство: Plantae |
|---|
| раздео: Magnoliophyta |
| класа: Magnoliopsida |
| ред: Fagales |
| породица: Betulaceae |
AKO ZELITE DA UNISTITE PRIRODU KOJU VOLITE,UPISITE U KOMENTAR DA.AKO NE ZELITE I ZELITE DA POMOGNETE DA BUDE VISE OVAKVIH MESTA UPISITE U KOMENTAR NE.
У суштини, екологија је научна дисциплина која проучава распоред и
распрострањеност живих организама и биолошке интеракције између
организама и њиховог окружења. Окружење (животна средина) организама
укључује физичке особине, које сумарно могу да се опишу тзв. абиотичким факторима као што су клима и геолошки услови (геологија), али такође укључује и друге организме који деле са њим његов екосистем односно станиште.
| « | Децембар 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| По | Ут | Ср | Че | Пе | Су | Не |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
- Фебруар 2013 [11]
